Nisam cula olac zivota u trenutku radjanja mog kosmosa. nisam na grudima osetila toplotu obraza svih mojih galaksija, u trenutku beskrajne radosti postojanja. Nisam svoje sokove poklanjala Tebi bozanska svetlosti moja. Trajem dok bezrecno volim. Disem dok spokojno gledam iz nevida. Osmehujem se dok strpljivo trepere sve moje nesanice. Zivim dok dusa oseca. Vodis me ljubavlju, Tvojom, iskrenom, putevima nasih sklupcanih zivota. Ti si kompas svih nasih lelujavih dana... sanjanih, nadanih, docekanih i buducih- SINE moj.
Ne znajući vlastiti broj, ograđen zidinama i granicama, Hodam naokolo sa robijaškim dvorištem i za gležanj vezanom vječitom sjenkom.
Žive se granice dižu na korak od mojih koraka.
Nema sjevera ni juga, istoka ni zapada, postoji samo usamljenost umnožena, usamljenost podijeljena brojem ljudi. Trka vremena oko cirkusa časovnika, svjetleći pupak tramvaja, zvona sa atletskim ramenima, zidovi koji sriču dvije ili tri obojene riječi, su materijali usamljenosti.
Slika usamljenosti: zidar koji pjeva na skeli, nepomiči splav na nebu. Slike usamljenosti: putnik zadubljen u novine; konobar koji skriva portret u džepu jakne.
Grad kao da je od minerala. Gradska geometrija je manje lijepa od geometrije koju smo učili u školi. Trokut, jaje, kocka šećera, uputili su nas u slavu oblika. Samo je obim došao kasnije: prva žena i prvi mjesec.
Gdje si bila, samoćo, da te ne upoznah do dvadesete? U vlakovima, u ogledalima, u fotografijama, sada si uvijek pored mene.
Seljaci su manje sami jer sa zemljom čine jedno: stabla su njihova djeca, promjene vremena vide na vlastitom tkivu, i naučeni od svetih kalendara malih životinja.
Tu samoću knjigama hrane, usamljenim šetnjama, klavirima i komadima gomile, gradovima i nebesima mašinama osvojenim, pokrivima pjene koji se pružaju do granica mora. Sve je već izmišljeno, ali ništa nije izmišljeno što bi nas od samoće oslobodilo.
Karte čuvaju tajnu mansardi, jecaji su oblikovani da se na luli popuše. probali su samoću da sahrane u gitari. Zna se da usamljenost hoda sobama nenastanjenim, trguje odjećom samoubistva, i mrsi poruke u telegrafskim žicama. Jorge Carrera Andrade
[ image disabled ]
ma....samo jaaaaaaa vecno u potrazi za mojim gralom
Zatvorila sam krug. Presla sam ceo put. Izasla sam iz tisine. Slusam muziku zivota koja upravlja kretanjima svih vremena i prostora- besprekidno,istovetno. Gusim zvuk koji istice iz moje providnosti. Pokrivam se milostivim velom prolaznosti. Tvoje usne krvnika i ljubavnika zelim- u zamenu za kaznu i bol. U nagomilanom secanju, Ti- san,predskazanje,mora. Moj urlik-uragan. Moj jecaj tek gusta suma. Hor ptica zloslutnica slusam... dolaze uzalud- dusu ne dam.
Ne trazi me uzalud u bojama ove noci... Ne u bojama purpura ljubavi- ja gorim u plamenu straha. Zuta ne krije bljesak sunca u oku. Moj jed potocima tece. U plavoj me neces naci jer nije beskraj milovanja nasih. Ne trazi me nacices mir moje smrti. Belu ne sanjaj u meni- ja sam nepostojanje i praznina. Crna... samo tu ne zaviruj ove noci- to je magija i carolija. Neces me naci u bojama trajanja. Ja sam bezbojno nestajanje.
Iznad nekih tamnih voda leti tvoja duša, ali kasniš na otkrivanje tajne. Pripremala sam se u samoći za tvoj dolazak, učila sam tajne iza zatvorenog oka, tumačila sam ključne delove i brzopleto beležila odgovore, koje su mi tajne govorile.... Vraćala sam se među žive.... Bila sam umorna od umora i neke zime tih dana.... Neke ptice su odnele moje vreme kroz vrata koja se otvaraju sa dalekog zapada, istoka, severa i juga.... Sećanja su živo govorila neusklađenim mislima, a tvoje oči su me grijale iz nekih daljina iz kojih si mi pokucao na vrata. Opet me te daljine dozivaju u hladne dane. Obećanje bez smisla ili smisao bez obećanja trguje rečima kao grožđem i važe ga na vagi života te zabavlja ljude na pijaci.... Vidiš i najmanje potrese moje duše, ali te kriju senke disanja kojeg mi daješ na kapaljku.... Pokrivaju me neke tamne oči iz prikajka, tajnovito se približavaju i stvaraju novi svijet bez ljudi. .... [ image disabled ] ma....samo jaaaaaaa vecno u potrazi za mojim gralom
Kao lupez, pod maskom bezbrige prikrada se oluja iz nevida. Jadni joj dah osecam. Omamljene setom vecnog sanjara daljine bezzvuko zovu. Kao varalica, osmeha laznog, docepao se ocaj moga srca, izgnanik sam ljubavi. Krvav mu dodir u zilama slutim. Zapretene u mrezi beznadja tuge me ugusile prahom nevoljenja. Raskrilila se praznina u meni. Sklupcana u svom cemeru ne trajem vise. Gubim se u docekanom trenu sopstvene smrti.
Prelomi me, iščupaj me iz zemlje u kojoj venem i uzmi me. Spoji me s nebom i ne dozvoli da se zaustavim kad krenem prema tebi. Oslobodi me tereta prošlosti. Probudi me i daj da te upijem do kraja. Samo jednom..... Ne trebam obećanja.... Ne trebam sutra.... I ne moraš me voleti. Na ovaj poraz pristajem... [ image disabled ] ma....samo jaaaaaaa vecno u potrazi za mojim gralom
U stopalu krst urezan. Bozanstvo u tragovima skriveno. U ocima mesecev odsjaj slikan, blagoslov usnama darovan. Na dlanu ptica- rana sprzena vrelinom tvoga nehaja. Nada iscezla u bekstvu duse koja samuje.
Potrebno mi je mnogo sunca, i to i noću, jedno da me susreće, jedno da zamnom svetlost baca,... Прикажи више u ponoru jedno dubokom, jedno da nosim u ruci kad od jada ne vidim prst pred sobom.
Potrebno mi je mnogo nežnosti, i to svakog dana, i mnogo od milošte reči: potrebno mi je primirje između srca i sećanja između neba i bola koji pred njim kleči.
Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena lica mnoga, i to svakog trena, potreban mi prijatelj i to što veći, potrebni su mi mostovi viseći....D.M.
kada ja legnem tada vi dodjete